Poljska u Srbiji

Istina koja ne sme da umre

Predsednik Poljske na 75. godišnjicu oslobađanja nacističkog nemačkog logora smrti KL Aušvic

27. januara 1945. sovjetski vojnici su oslobodili nemački nacistički logor smrti KL Aušvic. Ono što su tamo pronašli i danas seje teror i izriče nedvosmislenu moralnu osudu. Skoro 7000 zatvorenika tada je ponovo dobilo slobodu. Pre toga, između 17. i 21. januara, oko 56000 zatvorenika je izvučeno iz Aušvica i njegovih pod-logora i primorano na razorne marševe smrti u srce Trećeg rajha. Oni koji su ostali u logoru bili su samo senke ljudi, trajno osakaćeni nezamislivim fizičkim i mentalnim mučenjima. Oni su čudom preživeli nehumane uslove života, glad, mraz, bolesti, rad robova, nemilosrdno premlaćivanje, ponižavanje i zlostavljanje od strane sledbenika. Neki od njih bili su žrtve kriminalnih medicinskih eksperimenata. Svakog dana bi posmatrali smrt svojih sugrađana: muškaraca, žena, starih i invalida i dece. Oni su bili svedoci brojnih pogubljenja - uključujući i one koje su izvršili pripadnici SS-a radi surove zabave. Neki zatvorenici bili su prinuđeni da tela ubijenih premeštaju u gasne komore i da ih spale u krematorijuma, znajući da će doživeti potpuno istu sudbinu. Ovo je samo kratak opis pakla na zemlji, kakav je koncentracioni logor Aušvic i bio, mesto gde je zaklano više od milion Jevreja i hiljade žrtava drugih nacionalnosti, uključujući Poljake, Rome, Sinte i ratne zarobljenike iz Crvene armije. Istu sudbinu podelili su milioni Jevreja ubijenih u drugim nemačkim nacističkim logorima smrti: Treblinka, Sobibor, Belzec, Kulmhof, Stuthof i desetine drugih. Vlasti Trećeg rajha planirale su i sprovele potpuno istrebljenje jevrejskog naroda. Zato su stvorili mrežu kampova koji su delovali kao prave fabrike smrti. Ubistva su tamo izvršavana kao da se odvijaju u industrijskom ciklusu – na stotine i hiljade, efikasno, sa uračunatim faktorom vremena i troškovima prevoza, uz vodjenje vremenske evidencije. Nije bilo istorijskog presedana za tako ekstremnu dehumanizaciju i degradaciju miliona nedužnih žrtava.

Teško je to preneti u reči, pročitati, razgovarati o tome ... U Biblijskoj knjizi Koheleta nalazimo sledeće reči: Jer u mnogo je mudrosti mnogo muke, a onaj ko povećava znanje povećava tugu. Ipak, trud se mora uložiti. To znanje se mora preneti novim generacijama, čak i po cenu tuge koje ono izaziva. Budućnost sveta moramo da baziramo na osnovu dubokog razumevanja onoga što se dogodilo pre više od 75 godina u srcu Evrope i onoga na šta nas očevici i dalje podsećaju. Ono što je pogodilo naciju potomaka Lajbnica, Getea, Šilera i Baha, kada su bili zaraženi virusom carskog ponosa i rasističkog prezira - može doći kao večno upozorenje. Ne treba zaboraviti da je poslednji, ključni korak koji je vodio ka Drugom svetskom ratu, ratu bez kojeg ne bi bilo tragedije holokausta, bio tajni pakt između Hitlera i Staljina od 23. avgusta 1939. Sporazum je značio da i Istočna Evropa treba da bude lišena slobode i suvereniteta, a iż kojeg je sledila bliska saradnja dva totalitarna režima sve do poslednjih sati pred napad koji je nacistička Nemačka izvršila na Sovjetski Savez 22. juna 1941. godine. Istina o holokaustu ne sme da umre. Ne sme biti izobličena ili korišćena u bilo koje svrhe. U ime svetog sećanja na uništenje Jevreja i poštovanja prema drugim žrtvama totalitarizma 20. veka - ne možemo i nećemo oprostiti. Nećemo prestati sa našim naporima da svet podsećamo na ovaj zločin. Tako da se više ništa slično ne bi ponovilo. Poljski pokret otpora je veoma rano preuzeo na sebe misiju otkrivanja istine o holokaustu i podrške Jevrejima kojima preti istrebljenje. Poljska podzemna država, osnovana na našim okupiranim teritorijama, pokušala je da zaštiti sve one koji su donedavno bili građani nezavisne Poljske. U septembru 1940. godine, Vitold Pilecki, oficir poljske vojske, delujući u dogovoru s podzemnim vlastima, namerno je dozvolio da bude zatvoren u Aušvicu. Pobegao je u aprilu 1943. godine, a zatim sastavio i preneo izveštaj o onome što se tamo događalo. Odlomak iz nje glasi: "Oni bolesni [od tifusa], nesvesni, ali i oni koji su se gotovo oporavili (...), pakovani su u kombije i odvedeni (...) u gasne komore. (...) Jedna osmogodišnji dečak tražio je od SS oficira da ga ostavi. Kleknuo je pred njega na zemlju. Policajac ga je nogom udario u stomak i bacio u kombi kao štene. "Takođe, Jan Karski, poljski izaslanik vlasti u egzilu, posmatrao je vlastitim očima strahote u varšavskom getu i nemačkom tranzitnom logoru u Izbici. Pripremio je memorandum o nemačkom sistemskom genocidu nad Jevrejima. Od decembra 1942. predstavljao ga je liderima javnog mnjenja i vrhovne vlasti savezničkih sila. Ranije se general Vładisłav Sikorski, premijer poljske vlade u Londonu, saveznicima obratio notom usvojenom na sastanku Saveta ministara 6. juna 1942. U njemu je izvestio: ". .. uništavanje jevrejskog stanovništva odvija se u neverovatnim razmerama. U gradovima kao što su Vilnjus, Lavov, Kolomija, Stanislavov, Lublin, Žešuv, Mjehuv, masakrirane su desetine hiljada Jevreja. Gestapo svakodnevno vrši masovna pogubljenja u getoima Varšave i Krakova. (...) Jevreji u Poljskoj pretrpeli su najstrašnije progone u svojoj istoriji."

U isto vreme, poljska podzemna država osnovala je Savet za pomoć Jevrejima pri delegaciji vlade za Poljsku. To je za skoro 50 hiljada ljudi omogućilo da dobiju dokumentaciju, sklonište, novac i medicinsku zaštitu. Poljske diplomate organizovale su bekstvo Jevreja na teritorije koje nisu bile pod kontrolom nacističke Nemačke. Značajan procenat preživelih holokausta duguju život hiljadama poljskih Pravednika među narodima. U našim porodičnim pričama, istorijskim i književnim dokumentima još uvek živi sećanje na mnoge ljude jevrejskog porekla skrivane na tavanima, u podrumima i štalama. Tako živi i sećanje na deobu skromnog obroka sa jevrejskim bjeguncem ili pokazivanje sigurne rute za beg. I mora se zapamtiti da je u Poljskoj svaki takav gest bila kažnjiv smrću od ruku nemačkih okupatora, što se dogodilo stotinama puta. Među milionima Poljaka bilo je i ljudi koji su Jevrejima mogli da pomognu u skrivanju, ali nisu, jer nisu mogli da prebrode strah za svoj život i za život voljenih. Bilo je i onih koji su, delujući na osnovu baznih impulsa, predavali Jevreje nemačkim okupacionim vlastima ili činili sramotna dela. Pod dramatičnim okolnostima toga vremena, pravosuđe poljske podzemne države bi takve zločince osudilo na smrt i pogubilo ih. Nemački nacistički koncentracioni logori izgrađeni u okupiranoj Poljskoj bili su i još uvek su za nas nepodnošljivo poniženje. Oni stoje u izrazitom kontrastu sa našom hiljadu godina dugom kulturom i istorijom, sa poljskim duhom slobode, tolerancije i solidarnosti. Genocid nad Jevrejima, iako je počinjen skoro u celoj Evropi ratnog vremena, naneo je posebno težak udarac poljskoj državi, koja je vekovima bila multinacionalna i multikonfesionalna. Jevrejska zajednica u predratnoj Poljskoj bila je jedna od najbrojnijih u Evropi. Od 6 miliona građana Republike Poljske koji su umrli usled Drugog svetskog rata (preko petine ukupnog stanovništva), čak 3 miliona su bili poljski Jevreji. A oni su bili najveća grupa žrtava holokausta. Jevrejska zajednica, koja je živela i uspevala na poljskom tlu skoro deset vekova, gotovo je nestala u roku od nekoliko godina. Poljska je iznenada izgubila hiljade jevrejskih umetnika, istraživača, lekara, pravnika i službenika, privrednika, zanatlija, trgovaca i drugih vrednih profesionalaca. Među ubijenim su bili supružnici, prijatelji, komšije i saradnici. U našim gradovima ostaje sećanje na mučeništvo Jevreja koje su nemački okupatori prisilili u zatvorske getoske četvrti. Danas je ostalo nekoliko predratnih sinagoga koje služe kao kuće molitve. Jidiš i hebrejski više ne odjekuju u preživelim zgradama jevrejskih verskih škola ili u ritualnim kupanjima. Unutar trenutnih granica Poljske nalazi se skoro 1.200 identifikovanih jevrejskih grobalja, ali nema preživelih ljudi koji bi te grobove posetili. Dela jevrejske umetnosti i zanatstva, antikvarne knjige, grafike i rukopisi koje su stvorili naučnici, pisci i kompozitori nepovratno su uništeni.

Istorija Jevreja u Poljskoj i njihovog uništenog sveta sada se prepričava u publikacijama i na naučnim skupovima, festivalima, izložbama, koncertima i spomenicima, koje sponzorišu državne naučne i kulturne institucije poput muzeja, pozorišta, arhiva i biblioteka. Postupno se oživljavaju jevrejske verske zajednice, društvene organizacije, izdavačke kuće i časopisi. Podržavamo ove akcije, jer nemački nacizam ne može imati zadnju reč u naraciji poljskih Jevreja i njihovog mučeništva.

Obeležavanje tragedije Šoa trebalo bi da bude važan i trajan element obrazovanja za mir - kao priča koja tone duboko u ljudska srca, rušeći barijere predrasuda, podela i mržnje. To bi trebalo da bude pouka o tome kako pokazati razumevanje i pomoći onima koji su najteže pogođeni nevoljama. Upravo ćemo u tom duhu obeležiti Međunarodni dan sećanja na holokaust. Odlukom Generalne skupštine UN-a, ovaj dan se obeležava već petnaest godina na godišnjicu oslobađanja Aušvica. Zato ćemo se za četiri dana u Državnom muzeju Aušvic-Birkenau u Poljskoj, gde je pokopano više od milion žrtava holokausta, susresti sa liderima i visokim predstavnicima zemalja iz celog sveta. Bićemo u društvu časnih preživelih. Na 75. godišnjicu simboličkog kraja istrebljenja, svedočićemo istinu. Zajedno ćemo pozvati na mir, pravdu i poštovanje među narodima.

Večno sećanje i poštovanje pogubljenima u KL Aušvic!

Večno sećanje i poštovanje prema žrtvama Holokausta!

Predsednik Republike Poljske Andžej Duda