Poljska u Srbiji

XX. vek doneo je svetu nezamislivu patnju i smrt stotina miliona ljudi – ubijenih u ime bolesnih, totalitarnih ideologija. Smrtonosna žetva nacizma, fašizma i komunizma je očigledna za našu generaciju.  Jasno je takođe i ko je odgovoran  za te zločine – čije savezništvo je otpočelo II. svetski rat, najubilačkiji konflikt u istoriji čovečanstva.

Nažalost, što više vremena od ovih tragičnih događaja prolazi to manje znaju o njima naša deca i unuci. Zbog toga važno je, da i dalje glasno govorimo istinu o II. svetskom ratu, o njegovim počiniocima i žrtvama – i da se protivimo svakom pokušaju lažiranja istorije.

Sećanje na to zlo je posebno važno za Poljsku – prvu žrtvu rata. Naša zemlja je najranije iskusila oružanu agresiju hitlerovske Nemačke i sovjetske Rusije. Upravo Poljska je bila prva zemlja, koja je stala u odbranu slobodne Evrope.

Otpor tim silama zla nije samo uspomena na poljsko herojstvo – to je nešto važnije. Taj otpor to nasleđe cele slobodne i danas demokratske Evrope, koja se borila protiv dva totalitarna sistema. Danas, kada neki zarad svojih političkih ciljeva žele da pogaze sećanje na ta dešavanja, Poljska mora da stane u odbranu istine. Ne u ime svojih interesa, već u ime toga što predstavlja Evropa.

Sporazum Ribentrop-Molotov potpisan 23.avgusta 1939. godine nije bio sporazum o nenapadanju. To je bio politički i vojni savez, koji je delio Evropu na dve strefe uticaja – na liniji tri poljske reke: Narev, Visla i San, koja je mesec dana kasnije pomerena na liniju reke Bug, u okviru potpisanog 28. septembra „Traktata o granicama i prijateljstvu između III. Rajha i SSSR“. Predstavljao je on uvod u nezamislive zločine, koji su narednih nekoliko godina bili počinjeni sa obe strane te linije.

Savezništvo Hitlera i Staljina zaživelo je munjevitom brzinom: 1. septembra 1939. godine hitlerovska Nemačka je udarila na Poljsku sa zapada, juga i severa, a 17. septembra SSSR uradio je isto, napao je sa istoka.

22. septembra u Brestu na Bugu održan je veliki defile – proslava zajedničke pobede hitlerovske Nemačke i sovjetske Rusije nad nezavisnom Poljskom. Takve defileje ne priređuju strane sporazuma o nenapadanju – to čine saveznici i prijatelji.

Tako je bilo sa Hitlerom i Staljinom – dugo su bili ne samo saveznici, već čak i prijatelji. To prijateljstvo je   cvetalo do te mere, da kada je grupa 150 nemačkih komunista još pre početka rata pobegla iz III. Rajha u SSSR, u novembru 1939. godine Staljin ih je predao Hitleru, na neki način „poklonio“ – gurnuo ih je u sigurnu smrt.

SSSR i III. Rajh sve vreme su tesno sarađivale. Na konferenciji u Brestu 27. novembra 1939. godine, predstavnici bezbednosnih službi obe države razgovarali su o metodama i principima saradnje u borbi protiv poljskih oslobodilačkih organizacija na okupiranim teritorijama. Sledeće konferencije između funkcionera NKVD i SS na temu njihove saradnje održane su između ostalog u Zakopanem i u Krakovu (u martu 1940). Nisu to bili razgovori o nenapadanju – već o likvidiranju (čitaj: ubijanju) ljudi, građana Republike Poljske kao i o zajedničkom, savezničkom delovanju s ciljem potpunog uništenja Poljske.

Bez učešća Staljina u komadanju Poljske i bez prirodnih sirovina, koje je Staljin isporučivao Hitleru, nemačka zločinačka mašina ne bi osvojila Evropu. Poslednji vozovi sa isporukama išli su iz SSSR u Nemačku 21. juna 1941. godine – dan pre agresije hitlerovske Nemačke na svog dotadašnjeg saveznika. Zahvaljujući Staljinu Hitler je mogao nekažnjeno osvajati sledeće zemlje, zatvarati Jevreje sa celog kontinenta u getima i pripremati Holokaust – jedan od najvećih zločina u istoriji čovečanstva.

Staljin je vodio zločinačka dejstva na istoku, potčinjavajući sebi zemlju po zemlju i razvijajući strukturu logora, koje je Rus Aleksandar Solženjicin nazvao „Arhipelag Gulag“. Logore, u kojima su milioni ljudi, protivnika komunističke vlasti uništavani ubilačkom robijom.

Zločini komunizma počeli su još pre II. svetskog rata – od smrti od gladi miliona Rusa početkom dvadesetih godina, od Golodomora, zbog kojeg je umrlo više miliona stanovnika Ukrajine i Kazahstana, do Velike čistke u okviru koje je ubijeno skoro 700 hiljada političkih protivnika i običnih građana SSSR, najčešće Rusa, takođe u tzv. Poljskoj operaciji  vođenoj od strane NKVD, a u kojoj su streljani pre svega građani SSSR poljskog porekla. Na smrt  suđena su deca, žene, muškarci. Samo u Poljskoj operaciji prema podacima NKVD streljano je preko 111 hiljada ljudi – ubijenih sa predumišljajem od strane sovjetskih komunista. Biti Poljak u Sovjetskom savezu je u to vreme značilo smrtnu kaznu ili višegodišnje izgnanstvo.

Nastavak te politike predstavljaju zločini počinjeni nakon sovjetske agresije na Poljsku (17. septembra 1939. godine) – kao ubistvo preko 22 hiljade poljskih oficira i predstavnika elite između ostalog u Katinju, Harkovu, Tveru, Kijevu i Minjsku – kao i u mučilištima NKVD i logorima u najudaljenim delovima sovjetske imperije.

Najveće žrtve komunizma bili su građani Rusije. Istorici procenjuju, da samo u Sovjetskom savezu ubijeno od 20 do 30 miliona ljudi. Smrt i logori su čekali čak i ove, o kojima svaka civilizovana država brine – zarobljenike koji su se vraćali iz rata. SSSR se nije prema njima odnosio kao prema ratnim herojima, već kao prema izdajnicima. To je zahvalnost sovjetske Rusije zarobljenicima – vojnicima Crvene armije: smrt, logori, koncentracioni logori.

Za sve te zločine snose odgovornost komunističke vođe, na čelu sa Josifom Staljinom. Pokušaji rehabilitacije te ličnosti  preduzimani nakon 80 godina od početka II. svetskog rata radi političkih ciljeva današnjeg predsednika Rusije moraju da izazovu odlučno protivljenje svakoga, ko poseduje makar osnovno znanje o istoriji XX. veka.

Predsednik Putin je više puta lagao na temu Poljske. Uvek je to činio potpuno svesno. Obično se to događa u situaciji, kada vlast u Moskvi oseća međunarodni pritisak zbog svog delovanja. Ne radi se o istorijskom pritisku, već o pritisku na itekako savremenoj geopolitičkoj sceni. Poslednjih nedelja Rusija je pretrpela nekoliko bitnih gubitaka: pokušaj potpunog podređivanja Belorusije okončan je bez uspeha, Evropska unija je ponovo produžila sankcije uvedene zbog nezakonite aneksije Krima, a razgovori u tzv. „normandijskom formatu“ nisu dovele do ukidanja sankcija, već je čak došlo do narednih pooštrenja – ovaj put američkih – koje u znatnoj meri otežavaju realizaciju projekta Nord Stream 2. Istovremeno ruski sportisti suspendovani su na četiri godine zbog korišćenja dopinga.

Reči predsednika Putina smatram pokušajem prikrivanja tih problema. Ruski lider je svestan, da njegove osude nemaju veze sa stvarnošću – i u Poljskoj nema spomenika ni Hitlera ni Staljina. Takvi spomenici su stajali na našoj teritoriji samo onda, kad su ih podizali agresori i zločinci – III. hitlerovski Rajh i sovjetska Rusija.

Ruski narod – najveća žrtva Staljina, jednog od najkrvoločnijih zločinaca u  istoriji sveta- zaslužuje istinu. Duboko sam uveren da su Rusi narod slobodnih ljudi – i da odbacuje staljinizam, čak i onda kada vlast predsednika Putina pokušava da ga rehabilituje.

Nema pristanka na zamenu dželata i žrtava, počinioca svirepih zločina i nevinog stanovništva i napadnutih zemalja. U ime sećanja na žrtve i u ime zajedničke budućnosti moramo da brinemo o istini.

Mateuš Moravjecki
Predsednik Vlade Republike Poljske